Subota popodne, jeo sam, žena je legla da odmori. Novak je brzo izgubio a skapirao sam da je derbi sutra. U transformerse ne mogu da gledam doveka, trudim se da mi budu zamena za ribice u akvarijumu ali im pokretanje ide malo teže ovih dana.

Slika u mojim očima i sve počinje da se menja.

Ne znam kada je tačno ova slika nastala ali znam da sam izgledao svežije i mlađe. Dečko sa desne strane je danas ozbiljan lik ali ako pogledate ovu sliku verovatno mislite da smo se našli na Adi, otplivali na drugu stranu i krenuli ka Delta City-iju. Zapravo, istina je da je to bio prvi sastanak i početak jedne lepe priče iz koje se kasnije izrodila agencija Ellecta Digital.

U to vreme sam za CMS misio da je nešto slično PMS-u a za PHP sam mislio da je skraćenica za neku mnogo zajebanu kompaniju koja planira da uloži pare u Srbiji. Sa malo predznanja ali velikim entuzijazmom koji me je krasio u to vreme uplovio sam u vode online marketinga i web produkcije.
Prvih 6 meseci mi je bilo pakleno. Trebalo je razumeti tim ljudi sa kojima radiš, klijent, dizajneri, programeri, svako na svoju stranu. Nekoliko puta hteo da odustanem ali sam tada taj posao shvatao kao hobi jer mnogo godina nakon toga sam uvek radio klasičan posao od 9 do 17 a agencije je bilo nešto sa strane, nešto što ne zahteva konstantnu pažnju.
Jednog lepog dana mi je neka bakica rekla iz natalnog horoskopa da ću raditi dva posla i tako beše. Kada mi je trebala ekstra kinta, radio sam tri pa nekad i četiri posla. Sve vreme me je pratio moj hobi, digitalni marketing. Kao klinac sam uvek voleo hobije, opuštaju, mnogo je lepo kada skupljaš i radiš nešto a to ti ne oduzima previše vremena.

Vremenom, pridružio nam se i treći član trojke koja jaše, Vlada. U to vreme sam nas gledao kao osakaćene Nindža Kornjače bez Splintera. Svako od nas je bio potpuno različit ali sa druge strane kasnije se ispostavilo da je svako doneo u firmu nešto svoje.
Čovek se lepo oseća kada stvara nešto svoje praktično od nule. U isto vreme sam bio uplašen šta će se desiti kada hobi preraste u ozbiljan posao, da li sam spreman za taj trenutak i da li sam mu dorastao. Odluku je bilo sve teže i teže doneti, u to vreme sam imao jako lep državni posao, siguran, bez mnogo stresa, više nisam bio sam. Znate, uglavnom ne volim da rizikujem, posebno ne u državi kao što je Srbija koja ti i ne daje baš veliki broj šansi. Takođe svi signali sa strane su mi govorili da treba da sačekam i da ne žurim sa odlukom. Onda sam krenuo da pričam sa sobom, kao u neka stara dobra vremena. Jako bitno, ne tražite savet od drugih ljudi ako nemate ama baš nikakvu predstavu šta želite. Odluka je došla praktično u nekoliko dana, imao sam i sreće jel su se poklopile neke kockice i moj hobi je postao svakodnevni posao.

Teško je opisati taj osećaj, shvatio sam da na kraju dana odluku morate doneti sami. Danas, kada pogledam oko sebe vidim ljude koje volim, poštujem, sa kojima želim da radim i za koje želim da se borim. Nikad nisam razmišljao o velikoj lovi, mada bi neki rekli drugačije. Moj život je isključivo bogat jer sam većim delom dana okružen ljudima koje volim, poštujem i od kojih mogu mnogo da naučim.

Roditelji, moj otac kaže da razume i da mi veruje, to mi je dovoljno. Moja majka i dalje ne zna da radim privatni posao jer nikad ne bi shvatila zašto sam prešao sa državnog posla na privatni. Primetila je da se više smejem i čudno joj jer je čula da u državnom sektoru smanjuju plate.

Danas možemo da kažemo za sebe da smo firma i da ćemo napredovati iz dana u dan, kao tim. Šta god da se desi sutra, prekosutra, uradio bih isto samo bih manje oklevao.

U mom okruženju sam poznat kao čovek koji ima raspoloženje tasmanijskog đavola ali i karakter puža. Sve to vreme meni nedostaju neke stvari, ne patim mnogo, ne dramim, samo mi nedostaje, nije to loše, imaš osećaj da ne možeš uvek sve da imaš.

Nedostaje mi da gađam iz visaća i razbijam kliker na pola. Nedostaje mi praćka sa kojom sam maltretirao komšije dok peru svoja kola. Nedostaju mi tapke i varanje sa omiljenim sličicama. Nedostaje mi izlomljen krevet sa Goča i glista u kupusu sa rekreativne nastave. Nedostaje mi kada je nekom rođendan da taj neko donese bombone i razdeli po odeljenju. Nedostaje mi da kada dobijem keca da na putu do kuće smišljam sta da kažem mojima a onda im uvek kažem isto, svi su loše uradiliJ

Nedostaje mi prepivisanje i okretanje u klupama, nedostaje mi glupi i zagušljivi Adonis. Nedostaje mi rumenko za 10 dinara, nedostaje mi iznajmljivanje kaseta u klubovima. Nedostaje mi sendvič u celofanu spakovan za školu i prosut jogur u torbi. Nedostaju mi da me ljudi podjebavaju da kažem R i da imam veliku glavu. Nedostaje mi izvor na Bukulji koji ima najsmrdljiviju vodu na svetu.

Nedostaje mi koncert u podne, nedostaje mi sa one strane duge, nedostaju mi posteri po sobi, nedostaju mi glupa pitanja odakle si i čiji si ti.

Nedostaje mi  plaćanje na recku, nedostaje mi pernica, nedostaju mi dobri crtani filmovi, nedostaje mi tetris, nedostaje mi besumučno igranje mortal kombat-a.

Nedostaju mi veliki i mali odmori, plave i crvene smene i teglašice kada sam imao utisak da mi je neko kupio naočare koje su predviđene za slona a ne za malog dečaka koji jedva vuče torbu.

Nedostaje mi…

Kosa me odavno ne sluša, brada raste gde ona hoće, donji stomak me tera da kažem kakva smešna građa. Sporije hodam, teže dišem, sporije razmišljam i ne ustajem starijima u autobusu jer se i sam tako osećam.

Dramoser, oduvek sam i bio takav. Iz svega toga naučio sam jedno, trud je majka opstanka u ovako teškim vremenima.
Naučio sam to na jebenim klikerima. Mislio sam moram da imam meksikanca ili bulu kako bi kidao druge i kako bi konačno izbegao da jebeno đidam svaki put kada pokušam da uradim nešto ispravno. Onda sam naučio kako se kliker uopšte drži, onaj trenutak kada se osećate sigurno a jebeni portiž vam je u ruci, ne bula, ne meksikanac. Čvrsto ga držite, ne gledate ništa, razbijate sve pred sobom, džepovi se pune, sve nekako dolazi na svoje mesto.

Mislio sam da moram da imam 21 brzinu i amortizere kako bi naučio da vozim bicikl. BMX me pogledao i rekao, bice brzo i bolno. Tako i bi, lagani prelaz preko stepenica i par modrica na nezgodnim mestima. Od tada ga nisam ispuštao dok se nije raspao.

Trenutak kada pikirate alfa ženku a neko vam kaže da nemate šanse, jer jebi ga ko će da bude sa likom sa periferije koji je do juče grickao semenke ispred zgrade. Trud i upornost, nisam odustajao. Evo već 5 godina danas. Verujte mi i dalje ne znam kako sam uspeo ali znam da sam se trudio i nisam odustajao.

Danas sedim i pišem za svoju dušu ali i dušu drugih kojih je malo ali me pozove nekad i kažu, burazeru ulepšao si mi dan. U osnovnoj školi su moje sastave stavljali kao primer kako se ne piše, nisam voleo kalup ni okvire ali sam se trudio i konačno dočekao da u osmom razredu imam Slobodnu temu i pišem kako me je ćale odveo na prvi derbi i kako sam znao da će ta radost trajati 90 minuta ali sam se trudio da potraje zauvek. Na kraju dana ja sam skroz zadovoljan sa vrlo dobrim 4 i sitnim potpisom razredne kao pečatom da se trudi isplati.

Ovo pitanje postavim sebi kada dođe neka teška situacija, kada se razočaram, zapravo kada se desi neka loša stvar. Naravno kao i svaki čovek teško je razmišljati kada si besan, kada te obuzmu emocije. Treba se držati da je jutro stvarno pametnije od većeri.

Mirne glave mogu reći da smo daleko od zrelog online tržišta. Svake godine se vidi napredak kako u penetraciji interneta, budžetima za online oglašavanje ali svakako to nije parametar koji će vam reći da li je tržište Srbije zrelo ili nije.

Istina je sasvim drugačija. Pođimo samo od online verzija naših najpoznatijih časopisa. Kada pogledate naslove a neću ih navoditi jasno vam je da živite u nekoj Srbiji koju niko nije želeo. Oni što brane taj stav kažu pa toga ima svuda pa i u Americi. Slažem se, samo što u Americi imaš alternativu i ona ima snagu promocije jer ima publiku jer je tržiste ogromno. Srbija kao malo tržiste kad joj serviraš kič, nešto prosto ona to odmah prihvati i onda ostane vrlo malo publike koja će da kuša pravi kvalitet koji Internet pruža. Pogledajte samo koji se sadržaji najviše šeruju na društvenim mrežama i sve će vam biti jasno.

Sada više nego ikada možete lagati javnost koristeći samo društvene mreže. Ne trebaju vam štamparije, mehanizacija, samo pažljivo odabran tekst  i ljudi koji će to šerovati su tu, ispred nosa.

Davno sam naučio da prosečnom čoveku treba dati što vise informacija kako bi bio zbunjen. Prosečan čovek ne želi da obrađuje preterani veliki broj informacija i onda bira one koje su pitke, proste a upravo su te informacije one za koje stalno govorimo da ćemo našoj deci da zabranimo kompjutere, tablete i slične gedžete. Od ljudi koji sede na klozetskoj šolji, listaju novine od poslednje strane i čitaju rubriku sport samo smo se prebacili u komforniju sredinu na krevetu ili autobusu čitajući rubrike JetSet.

Boli me to, što sa mlađima od sebe ne mogu da pričam ništa vise od sporta i neke banalne muzike. Čak i sport klinci više ne znaju kao što se ranije znalo a i ne krivim ih. Svetski sport je suviše apstraktan za nas i dalek a domaći svi vrlo dobro znamo u kakvom je stanju.

Jednom na klupici mi je jedan čika polu pijan rekao, nije bitno šta znaš nego koga znaš. Upravo je to situacija u Srbiji, učite od drugih. Prepoznajte ljude na internetu koji postuju pametne i edukativne stvari, hajdujte oni koji seru i prosipaju muda za bubrege a to sam ja. Pratite stranice koje će vam nešto reći a one koje vam buše mozak svaki dan i prave od nas debile izbrišite. Posećujte sajtove koji će vam reći nešto korisno što zapravo možete primeniti u praksi i najvažnije pričajte sa ljudima.

Moram da priznam da i pored svih ovih godina bavljenja online tržištem u Srbiji iz mnogo uglova,  korišćenje društvenih mreža kada su se pojavile i dalje ne mogu da kažem za sebe  da pametno koristim Internet i ono što on pruža ALI sam svestan toga.  Nekada sam mislio da je bitno koliko uređaja imaš kako bi mogao da vidiš sve a to sve može da bude zajebana stvar.